“Старо, старо ми дајте! Оно што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада. Пада и греје, греје срце.“

Основна школа “Вучић Величковић“ Међуречје је некада у свом саставу ималa четири издвојена одељења и то у селима: Косовица, Комадине, Куманица и Црвена Гора.

Времена су прохујала, савремене технологије и дигитализација нису ишле на руку овим селима и засеоцима на обронцима горостасних и окомитих планина – Голије и Јавора.

Многе генерације добрих, паметних и поштених људи су изашле из скамија и ђачких клупа ових школских зграда које и данас поносито стоје на својим вековним местима као неми сведоци прошлих времена.

Данас, у школској 2020 / 2021. години, једино се још издвојено одељење у Црвеној Гори радује када низ пут види како му под скуте трче његове две ученице.

Звоно се, одавно, не оглашава. Уместо њега, велики одмор најављује звекет лимених чанчића за чај који се припрема на старој пећи. Ваља се окрепити пре него се пешице крене назад – неколико километара удаљеној кући.

У старој бубњари, када падну велики снегови а планинске вите јеле се претворе у снежне краљице, богобојажљиво гори (у вечитом страху од гашења) још по који немирни пламичак сухог дрвета – топло и у тишини – у тишини која све говори …